Od kada je pre deset godina ukinuto redovno služenje vojnog roka, u nekoliko navrata u javnosti se otvarala rasprava o tome da li se radi o ispravnoj odluci. Ukidanje redovnog vojnog roka nije rešenje koje smo sami smislili, već je deo paketa reforme bezbednosnog sektora, koji se od 2000. godine vodi pod instrukcijama i planovima zapadnih velikih sila.
Istih onih koje su godinu dana ranije vodile rat protiv ove zemlje i po sopstvenom priznanju upravo zbog snage, pripremljenosti i osposobljenosti tadašnje vojske SRJ, uprkos ogromnoj tehničkoj premoći, nisu adekvatno realizovale zacrtane ciljeve.
Nakon svih reformi, današnja vojska Srbije broji svega jedanaest-dvanaest hiljada ljudi, pri čemu je već šest generacija prvopozivaca, najvitalnijih i najsposobnijih potencijalnih vojnika, neobučeno. Postavimo sebi pitanje o tome gde je naša vojska danas u odnosu na ozbiljnu oružanu silu koja je pre sedamnaest godina branila ovu zemlju i kao jedina evropska zemlja bila sposobna da ratuje protiv NATO-a?
Da se razumemo, ovo nije kurtoazno niti čisto akademsko pitanje, i treba ga razmatrati u skladu s generalno poremećenim bezbednosnim odnosima u svetu koji se po pravilu reflektuju na našu teritoriju i naše okruženje. Preko naše zemlje, starim vojnim putem ponovo prolazi nova vojska imigranata koja ide ka srcu zapadne Evrope. Ukrajina je bure baruta koje može ponovo da eksplodira u svakom trenutku, a puč u Turskoj označio je početak novog ciklusa destabilizacije na Bliskom istoku.
S druge strane, čitavo naše blisko okruženje je dubinski i trajno destabilizovano. Pokušaji simulacije saradnje iznuđeni zahtevima o „poboljšanoj regionalnoj saradnji” kao uslovu za nastavak integracija, ne mogu da pokriju realni problem izrazito neprijateljskog okruženja u kojem se Srbija i srpski narod nalaze. Ako pratite izveštaje koje „Napredni klub” Čedomira Antića redovno objavljuje, videćete da se svake godine pogoršava položaj srpskog naroda u okruženju i da nijedna međunarodna institucija na to ne reaguje. Pojačana retorika u Hrvatskoj nije samo plod njihove unutrašnje političke destabilizacije i stalnih izbora u kojima čak i Milanović mora da izmisli dedu ustašu da bi se približio biračima?! Nažalost, nju prati trajna praksa čekićanja ćirilice i pritisaka na versku i etničku asimilaciju. Najave o novom naoružavanju ove zemlje nisu nimalo naivne.
Bosna i Hercegovina prolazi kroz novi talas sukoba i pretnji jer, slično kao i 1991, Bošnjaci uz pomoć međunarodne zajednice permanentno narušavaju prava Srba i Republike Srpske. Čak se i popis koristi za majorizaciju, inženjering i nametanje sile. Makedonija se pak suočava sa dugom političkom krizom u koju su uključeni i međuetnički elementi, ali i akteri iz inostranstva. Albanija ne krije svoje pretenzije ka okolnim državama itd.
Na sve ovo treba da dodamo agresivnost i bezobrazluk Rumunije, jedine države sa kojom nismo dosad imali ozbiljne sukobe. Rumunija ne traži samo da obezbedimo prava rumunske manjine (pri čemu Srbija ima najliberalnije manjinsko zakonodavstvo u Evropi); oni traže da mi sprečimo Vlahe da se tako izjašnjavaju i da ih nateramo da postanu Rumuni, kao što traže da pustimo nekanonski identitetski prozelitizam sveštenika Rumunske crkve koji nezakonito vršljaju po Krajini.
Dakle, ovakvo okruženje mnogo manje liči na strateški položaj Novog Zelanda, a mnogo više na situaciju u kojoj se nalazi Izrael. E, u toj zemlji je, ne slučajno, vojni rok obavezan: muškarci ga služe čak tri godine, a redovan je čak i za žene. Geopolitički položaj zemlje po pravilu diktira njen odnos prema vojsci. Neverovatno je da zemlja koja ima takva iskustva iz prošlog veka, pa čak i iz nedavne istorije, nema sistem u kojem kompletan narod obučava za odbranu.
Ovo ukidanje redovnog vojnog roka nije čak ni nešto što karakteriše sve članice EU. Grčka, Finska, Danska, Estonija, Austrija i dalje imaju vojni rok. Neutralna Švajcarska takođe.
Od naših političkih stranaka jedino su Dveri u poslednjoj kampanji ozbiljno isticale priču o vraćanju vojnog roka i čak pokrenule neku vrstu peticije za to. Sad su u parlamentu pa imaju mogućnost da ovo nametnu kao temu. No treba se podsetiti da je vraćanje redovnog vojnog roka jedno od neispunjenih obećanja i stranke na vlasti – SNS-a. U prilično zaboravljenoj Beloj knjizi, njihovom programu iz 2011. godine, sa kojim su došli na vlast, u odeljku 4 stoji upravo upozorenje da se nalazimo u opasnom okruženju i stoga: „Srpska napredna stranka smatra da bi država Srbija, kako bi sebe učinila koliko-toliko respektivnijom oružanom silom, morala da, pored sadašnje profesionalne vojske, omogući ostatku vojno sposobnog stanovništva intenzivnu pešadijsku obuku i na taj način pripremi državu i stanovništvo da u iznuđenoj situaciji adekvatno reaguju.” Ovu „intenzivnu pešadijsku obuku” svi su tada razumeli kao vraćanje redovnog vojnog roka.
Pošto su se prilike od tada samo pogoršale, možda je vreme da SNS ispuni ovo svoje obećanje biračima?
