„Kako je moguće da Italija danas ima gotovo 85.000 zaraženih i više od 9.000 umrlih? Ili da Španija ima 72.000 zaraženih i više od 5.600 umrlih, a Francuska gotovo 33.000 zaraženih i 2.000 umrlih? Ili da se čak i Švajcarska, koju bi svako očekivao da vidi među najuspešnijim zemljama bilo koje svetske lestvice, moglo dogoditi da se zarazi već 13.250 osoba, a umre ih 240, uz još 203 kritično bolesne osobe?

Sponsored links:

Uzroci toga postaju, ipak, sve jasniji nauci“, piše ugledni hrvatski epidemiolog za Večernji list. Prenosimo vam najbitnije delove teksta.

„Najpre, u Evropi je verovatno došlo do preranog opuštanja vezanog za COVID-19. Dotadašnji razvoj epidemije je krajem februara već bio potpuno nalik onom prethodno viđenom za SARS i MERS. I tada je bilo suzbijano primarno žarište, a u više od 25 zemalja virus je zatim bio zaustavljen na prvoj liniji odbrane. Krajem februara 2020. i za COVID-19 je već bilo jasno da će biti uspešno suzbijen u primarnom žarištu, Vuhanu. Takođe je već bio zaustavljen na prvim linijama odbrane u još tridesetak kineskih provincija i okolnim državama u Aziji. Zatim su, 28. februara, objavljene i prve procene stopa umiranja koje su govorile da se radi o bolesti sa stopom umiranja znatno nižom od one za SARS i MERS.

Tada je bilo razumno očekivati da bi se epidemija uskoro mogla zaustaviti. Svetska zdravstvena organizacija odgađala je zbog toga proglašenje pandemije do 11. marta, a i svetske berze narasle su od 27. februara do 3. marta za oko 10 odsto. Ali kod svakog nepoznatog virusa prerano opuštanje je vrlo opasno, kao što će se kod COVID-19 kasnije i pokazati.

Drugo, na naplatu je došao ležeran odnos italijanskih vlasti i Evropske Unije na fenomen masovnog useljavanja kineskih radnika u severnu Italiju. Oni su tamo danonoćno radili u tekstilnoj industriji, proizvodeći modne artikle, kožne torbe i cipele s brendom „Made in Italy“. Neke procene govore da je Italija dozvolila možda i do 100.000 kineskih radnika iz Venzoa i Vuhana, koji se nalaze južno i zapadno od Šangaja, da rade u tim fabrikama.

Moguće je da su neki od njih tamo bili i ilegalno. Kao rezultat ovakvog razvoja zbivanja, uvedeni su i jeftini direktni letovi između Vuhana i Milana. O ovom je fenomenu za poznati časopis „The New Yorker“ pisao novinar D. T. Maks još u aprliu 2018.

Nakon povratka s kineske Nove godine sredinom februara, italijanske vlasti su u svojoj „prvoj liniji odbrane“ na aerodromima strogo proveravale ove radnike. Ali među njima se to pročulo, pa su neki počeli da ulaze u Italiju zaobilazno, preko drugih aerodroma u EU gde kontrole nisu bile tako stroge. Tako su iza leđa italijanskoj „prvoj liniji odbrane“ verovatno pokrenuli epidemiju COVID-19 koja je u prvim nedeljama ostala neprepoznata.

loading...

Treće, mnogi zaraženi iz severne Italije provodili su vikende na evropskim skijalištima. Iako ne znamo hoće li toplije vreme zaustaviti transmisiju koronavirusa, ono što možemo pretpostaviti je da mu je hladnoća pomogla u širenju. Zato su evropska skijališta krajem februara i početkom marta postala pravi rasadnici koronavirusa. Na taj se način pojavio veći broj zaraženih iza prvih linija odbrane u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji, Belgiji, Austriji, Danskoj i Portugalu. Njihove su prve linije epidemiološke odbrane bile usmerene na avionski prevoz iz Azije, a ne na vlastite povratnike sa skijanja, gde zaista niko ne bi očekivao velik broj Kineza iz Vuhana.

Četvrto, za rani razvoj epidemiološke situacije u svakoj državi jako je važno u kojoj se podgrupi stanovništva virus počeo širiti. Severna Italija ima vrlo veliki broj jako starih ljudi. U ranoj fazi epidemije, virus se počeo širiti u bolnicama i domovima penzionera. Oni nisu imali ni približno dovoljne kapacitete za pomoć teškim slučajevima. Među već bolesnim, starim i imunološki oslabljenim ljudima virus se širio lakše i brže, i imao znatno veću stopu umiranja.

U nekim drugim državama većina je obolelih u ranoj fazi, pak, bila u dobi između 20 i 50 godina, bili su povratnici sa skijanja ili poslovni ljudi. Stoga takve zemlje imaju znatno manju stopu umiranja među prvim zaraženima.

Peto, i najvažnije za razumevanje današnje situacije u Italiji, moralo je biti nesnalaženje italijanskih epidemiologa u praćenju matematičkih parametara epidemije, ili možda njihova nedovoljno jasna komunikacija opasnosti prema vlastodršcima u severnoj Italiji, ili pak neodlučnost vlastodržaca u donošenju mera izolacije za stanovništvo.

Teško je u ovom trenutku znati koji je od ta tri uzroka najvažniji, a moguća je i kombinacija svih. Međutim, objasniću narav propusta, jer on u najvećoj meri objašnjava strašne brojke o kojima iz dana u dan slušamo iz Italije. Da bismo razumeli priču o tragediji u Italiji, trebalo bi se najpre vratiti u Vuhan.

Kad je tamo izbila epidemija, Kinezi su prvo morali da izoluju virus, da razviju dijagnostički test. Za sve je to trebalo vremena, dok im se epidemija brzo širila gradom. Kada su počeli da testirajuna koronavirus, od 18. do 20. januara imali su dvocifrene brojeve zaraženih koji su naizgled stagnirali. Nisu znali šta bi to moglo značiti. Ali, 21. januara je broj novozaraženih skočio na više od 100, a 22. januara na više od 200. To je bio jasan signal kineskim epidemiolozima da se dešava eksponencijalni rast broja zaraženih.

Sponsored links:

Tada više nisu imali šta da razmišljaju ni da čekaju. Ako virus probije prvu liniju obrane – a Kinezi nju nisu ni imali, s obzirom da ih je epidemija zatekla – onda se aktivira mjera karantene. Time se sprečava daljnje širenje virusa i stvaranje velikog broja oboljelih eksponencijalnim rastom.

Nakon takvog naglog proglašenja karantina u Vuhanu, veliki epidemijski talas Kinezima je zapravo tek počeo da se pokazuje. Svi koji su već bili zaraženi, počeli su idućih dana da obolevaju. Maksimalan dnevni broj novih zaraženih slučajeva dosegnut je 5. februara. Samo u tom danu registrovano je čak 3.750 novih obolelih u Vuhanu.

Upamtite, to znači da skok sa oko 125 na oko 250 registrovanih novozaraženih signalizira epidemiolozima da bi za 14 dana trebalo da očekuju vrhunac epidemijskog talasa, sa čak 3.750 novozaraženih u jednom danu. Imajući to u vidu, pogledajmo sada reakciju Italijana na njihovu situaciju.

U ranoj fazi ulaska zaraze u zemlju, povremeno se obično otkrije po jedna ili dve zaražene osobe dnevno. Međutim, već sam pisao da bih lično već i na svaki „trzaj“ od 10 prema 20 zaraženih započeo sa merama socijalnog udaljavanja. U svom statusu „Kontrast je majka jasnoće“ 12.3. predložio sam da Hrvatska razmotri karantin jer smo dan ranije „trznuli“ s 14 na 19 zaraženih. I već idućega dana donesena je odluka o zatvaranju škola. Hrvatska, znači, ne samo da je prvi zadatak – držanje svoje prve linije odbrane – odradila najbolje od tridesetak zemalja Evrope, već je i mere socijalne izolacije počela uvoditi u pravom trenutku.

A Italija?

Na dan 21. februara skočili su sa samo 3 na 20 slučajeva. Dobro, oni su mnogoljudnija zemlja, pa bi tada možda još bilo prenagljeno slati celu Lombardiju u karantin. Ali, 22. februara skok je bio sa 20 na 62 slučaja, i tu su već morali vrlo ozbiljno razmišljati o tome. Situaciju praktično identičnu onoj u Vuhanu imali su već 24. februara, jer tada su skočili sa 155 na 229 potvrđenih zaraženih, a nisu pritom puno ni testirali.

loading...

To im je već, u kombinaciji s iskustvom iz Vuhana, trebalo govoriti da će imati barem 50.000 zaraženih. A tolika brojka zaraženih znači očekivano opterećenje oko 2.500 jedinica za intenzivnu negu. U to vreme, Lombardija je imala tek oko 500 takvih jedinica u državnim i još 150 u privatnim zdravstvenim ustanovama. Već 24. februara je, dakle, bilo jasno da će nedeljama kasnije u Lombardiji biti mnogo umrlih.

Međutim, ni tada talijani nisu proglasili karantin. Nisu to učinili ni 29. februara, kada se ukupan broj zaraženih popeo s 888 na 1.128, iako je to značilo da ih čekaju dani sa oko 15.000 novozaraženih dnevno. Štaviše, nisu ni 4. marta, kada je broj zaraženih prešao 3.000, i kada su svetske berze opet počele drastično da padaju.

Svim epidemiolozima koji su savetovali svetske investitore postalo je jasno da se u Italiji sprema neočekivana i velika tragedija. Italija je karantin u Lombardiji proglasila tek 8. marta, a dan ranije broj slučajeva već se bio popeo, eksponencijalno, na čak 5.883.

Sponsored links:

Brojnim Italijanima, a zatim i Špancima, kao i stanovnicima nekoliko drugih bogatih zemalja Evrope, živote je skratilo neprepoznavanje opasnosti od eksponencijalne funkcije tokom širenja epidemije. Odlaganjem proglašenja karantina nedelju dana učinili su epidemiju deset puta gorom nego što je trebala da bude. Odlaganjem za dne nedelje, učinili su je sto puta gorom. A nakon što su je sa dva nedelje zakašnjenja proglasili, mnogi je nisu dovoljno ozbiljno shvatili, pa su je time učinili i nekoliko stotina puta gorom.

Ako želite da razumete što se to događa u Italiji, razmislite samo o ovoj rečenici: u Italiji bi svakoga dana umrlo barem sto puta manje ljudi, da je karantin proglašen dve nedleje ranije, kad je i trebalo da bude, i da se stanovništvo držalo preporuka i ozbiljno shvatilo te mere.

U ovom trenutku, kada čujemo da je u Italiji umrlo 1.000 ljudi u jednom danu, treba znati da bi žrtava bilo samo 10 da je karantin proglašen samo dve nedelje ranije. Zapravo, možda bi umirala samo jedna osoba dnevno, da se stanovništvo uz to odgovorno pridržavalo mera o izolaciji. Znam da izgleda neverovatno da kašnjenje s nekom političkom odlukom poput uvođenja karantina za samo dve nedelje može u 21. veku značiti razilku između 100 umrlih i 10.000 umrlih, ali bojim se da je, na žalost, tako.

Sponsored links:

Kako se i zašto ovako nešto moglo dogoditi u Italiji, a zatim i drugim zemljama Europske Unije? Pokušaću ponuditi barem neke hipoteze. Prvo, zemlje EU žive u blagostanju već decenijama, usmereni pretežno na svoje ekonomije. Osim ekonomskih pitanja, nisu imali neke zaista ozbiljne izazove na koje su morali odgovarati.

Zadnja prava epidemija koja je zabrinula Evropu bila je Hongkonški grip još 1968-69. U svemu što medicina danas nudi onima koji je studiraju, epidemiologija zaraznih bolesti u Evropi verovatno se počela smatrati arhaičnom medicinskom profesijom. Činilo se da pripada prošlosti. Postala je jednom od najmanje atraktivnih stvari kojima se u medicini 21. veka može baviti.

Zemlje EU postale su, zapravo, žrtve svog vlastitog, višedecenijskog uspeha u borbi protiv zaraznih bolesti, te ostale s premalo stručnjaka s dovoljno iskustva u tom području. Zemlje Azije, ali i Kanada, imale su ipak dovoljno nedavno iskustva sa SARS-om i MERS-om, ali Evropa je, čini se, sasvim zaboravila na to kako izgleda borba sa zaraznim bolestima.

Sponsored links:

Druga stvar je što niko prije Italije, zapravo, nije vidio koliko se COVID-19 doista brzo slobodno širi među stanovništvom. Apsolutno najveća opasnost od COVID-19 je brzina širenja među stanovništvom kada probije prvu liniju odbrane, ali nju do Italije niko nije imao prilike dovoljno temeljno da prouči.

Tako su Italijani prvi u visokorazvijenom svetu mogli „gledati“ kako im se epidemija nekontrolisano širi među stanovništvom.

Drugo, govorilo se kako je virus u Italiji možda mutirao i postao puno opasniji. Međutim, podaci pokazuju kako su stope umiranja do 70. godine praktično jednake u Kini i Italiji. Ali, iako se čini da su nakon 70. godine za oko 50 odsto veće u Italiji, pa je virus možda ipak mutirao, to zapravo nije tako.

Najpre, znamo da su u Vuhanu svi oboleli imali dve novoizgrađene bolnice i pomoć u respiratorima koje je vojska dopremila iz drugih delova Kine, te u medicinskim timovima iz drugih provincija. U Italiji, pak, za ovu starosnu grupu niti je bilo dovoljno respiratora, a ni lekara, mnogi od kojih su se sami zarazili.

Treće, možda i najvažnije COVID-19, zapravo, ne ubija ljude mlađe od 50 godina ako nemaju neku pridruženu bolest, ili pak neku nepoznatu „ahilovu petu“ u svom imunosistemu koja ih čini posebno osjetljivima na virus. Takvih slučajeva ima kod svake zarazne bolesti, ima ih i kod gripa, ali oni su veoma retki.

Italijani ovih dana trpe ogromne gubitke zbog problema jer ljudski mozak, jednostavno, ne može intuitivno shvatiti snagu eksponencijalnog rasta, niti da je dve nedelje odgađanja moglo učiniti razliku između 100 i 10,000 umrlih. A zaljubljenici u fiziku znaće da je veliki Albert Ajnštajn upravo na to upozoravao – rekao je da je kamata na kamatu, koja vodi u eksponencijalni rast, „uverljivo najmoćnija sila u svemiru“, kojoj nikakva crna rupa nije ravna.“

(Izvor: Kurir / Večernji)

loading...