Bez obzira na uveravanja Vladimira Putina da regionalni humanitarni centar u Nišu ne predstavlja nikakvu vojnu bazu na Balkanu, mnogi misle da bi u nju lako mogle da se smeste ruske vojne jedinice. Šta se i da li se u Nišu nešto krije?
Kineski general i mislilac Sun Cu, debelo pre rađanja nove ere, ispisao je u „Umeću ratovanja“ kako najbolje vojskovođe kvare neprijatelju planove dok su još u začetku. Ne treba, znači, biti mnogo pametan pa reći da su najdelotvorniji znanje i strategija koji čine rat nepotrebnim.
Zato smo odlučili da se uputimo u Niš. Konkretno u Srpsko-ruski humanitarni centar (SRHC). Zašto baš tamo? „Pa zato što je u Nišu, a Niš je centar Evrope“, smeje se Vjačeslav Vlasenko, zamenik direktora centra, domaćin Njuzvikove ekspedicije na koordinatama 43°19’29“ SGŠ; 21°54’11“ IGD. Dakle, usred srede!
U Niš smo otišli jer smatramo da je bolje verovati svojim očima nego tuđim rečima. Bez obzira na uveravanja Vladimira Vladimiroviča Putina da Regionalni humanitarni centar ne predstavlja nikakvu vojnu bazu na Balkanu, mesto iz kojeg bi Moskva špijunirala američki antiraketni štit u Rumuniji, mnogi misle da bi u nju lako mogle da se smeste ruske vojne jedinice. Spekulacije idu dotle da centar vide kao pokušaj stvaranja protivteže američkoj vojnoj bazi Bondstil na Kosovu.
Može biti i ne mora da znači.
AMERIKANSKI GOSTI
Nisam mislila da će me primiti čim mi padne na um. Pogotovo ne kad sam čula da su „ljudi iz centra na prvomajskom odmoru koji traje do – 12. maja“! Pomislila sam da od viđenja „špijunskog gnezda“ neće biti ništa. Prevarila sam se. U prošli četvrtak zazvonio je telefon: „Nemojte baš da se na petak trinaesti vidimo, dođite naredne nedelje“, mešavinom rusko-srpskog jezika srdačno me je pozvao lično Vjačeslav Vlasenko. Odluka je pala, verovatno na nekom višem nivou: sačekaće me „gazda“ lično. Ipak su gosti amerikanski. Ko zna šta hoće?!
S Vlasenkom sam se lepo ispričala. „Možemo na engleskom, sa srpskim slabije stojim“, rekao mi je. Bilo mu je primetno drago kad je čuo da nema potrebe – znam ruski. Već obezbeđenom prevodiocu objasnio je da za njega ovaj put neće biti posla.
Smatrala sam da je to doprinelo da se Rus otvori, zavirila sam u svaki ćošak centra, foto-reporter je islikao sve šta je hteo – nikakvih ograničenja nije bilo. On je sa svima takav. Srdačan, ljubazan…
Oko sada već Regionalnog humanitarnog centra ne postoji nikakva ograda. Nema stražara. U okolini se nalaze neke poslovne zgrade, zaheftane žicama, putnik namernik svakako ne bi pomislio da se „ljuti Rusi“ ničim nisu opasali. Nismo ni mi, pa smo koji metar promašili, zapucali na aerodrom „Konstantin Veliki“ tražeći policajce, rampe…
Vojske nema, nema oružja, tenkova, oklopnih transportera, u centar se ulazi bez ikakve bezbednosne provere. Tu su samo čamci za spasavanje, kreveti, dušeci, agregati, poljske kuhinje – sve što može da posluži za ne daj bože. U 2012, samo nekoliko meseci pošto su se Rusi stacionirali u Nišu („Da li verujete da ova zgrada još uopšte nije naša, pravljena je za neku firmu, iznajmljujemo, birokratija spora…“), ruski avioni učestvovali su u gašenju šumskih požara u okolini Mostara. Nisu parkirani u Nišu. Iz rodine dolaze po potrebi: „iljušin-76“, amfibije B-200 (mogu da ponesu 20 tona vode), helikopteri MI-26, KS-32. Letelice dopremaju humanitarnu pomoć i u sastavu su ruskog ministarstva za vanredne situacije.
Potreban je bio samo jedan dan da ruska pomoć, tokom tragičnih majskih poplava u Srbiji, stigne na ugrožena područja, podseća Vlasenko. Rusi su pomogli i Sloveniji, državi članici NATO. Snežna oluja ostavila je februara 2014. zemlju bez struje, tamo je odmah bilo upućeno pet agregata jačine 100-200 kw. Dovoljno da pokriju nekoliko mesta. Tada, naravno, niko nije pravio pitanje što pomoć stiže od suparnika Alijanse.
RUSKI NAUČNICI DOŠLI DO FASCINANTNOG OTKRIĆA: Pogledajte šta se nalazi na dnu najdublje rupe na Zemlji! (VIDEO)
„Požari, poplave, kolapsi električne energije ne znaju za granice. Ljudima treba pomoći ko god da su i gde god da su. Tako i treba da bude, tako je bilo i u Sloveniji. U početku i u BiH, posle više nisu hteli. Odbili su i Grci našu pomoć u gašenju velikih šumskih požara. Lepo su nam se zahvalili na pažnji“, govori Vlasenko.
Da li je to normalno, pitam se. Pa valjda su ljudi i imovina preči od politike.
HRABRI SPASIOCI
Gotovo da nema nikoga u Srbiji ko nije čuo za Aleksandra Gurina i Valerija Loktinova. To su oni momci koji su skočili s obrenovačkog mosta i od sigurne smrti iz nabujale vode spasli dve meštanke, ali i srpskog spasioca. Gurin (38) je bio gost u Srbiji godinu dana posle poplava. Rekao je da bi ponovo uradio isto, mada je i sam mogao da strada. „To je posao spasilaca“, njegovo je jednostavno objašnjenje.
Dok šetamo centrom i podsećamo se kako su hrabri momci spasli iz potopljenog Obrenovca bar dve hiljade duša, a Rusija u BiH i Srbiju isporučila 140 tona pomoći, Vlasenku pristižu novi gosti. Trojica instruktora pokazaće metode spasavanja ljudi iz uništenih vozila alatkama kojima su, posle smo videli, i devojke lako baratale. Na trening su pristigle niške univerzitetlije, sutradan je bio zakazan dolazak studenata Fakulteta bezbednosti iz Beograda. Centar je, inače, otvoren za posete i upoznavanje s njegovim radom za sve organizacije, čak i one nevladine. Znatiželjnici iz Niša i okoline, brojni turisti, takođe nikom ne smetaju -domaćini su ih izbrojali više stotina.
„Stalno nešto radimo. Na treninzima u Rusiji bilo je 130 srpskih specijalista, u Moskvi, na Akademiji civilne zaštite, u Sankt Peterburgu, gde se nalazi Univerzitet državne vatrogasne službe.“
Uostalom, podseća Vlasenko, SRHC je formiran na osnovu sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti humanitarnog reagovanja, sprečavanja elementarnih nepogoda i tehnogenih havarija i uklanjanja njihovih posledica još oktobra 2009. Od tada, kaže, traju priče da je zacrtani niški centar -špijunski centar. Tim rečima me je i dočekao uz smeh: „Dobro došli u špijunski centar!“
Pa, kad je već špijunski, poželela sam da vidim i njegovo srce -informatičku sobu, u kojoj bi moglo štošta da se krije. Vrata su mi odmah bila otvorena. Nekoliko stolova s kompjuterima, na zidu veliki ekran -video-veza s moskovskim centrom za vanredne situacije moguća je u svakom trenutku. Šalimo se, dižem slušalicu telefona i pitam mogu li da zvrcnem i Vladimira Vladimiroviča. Može, smeje se Vlasenko.
ZAŠTO VUČIĆ NE POTPISUJE
Da se ipak malo uozbiljimo. Zvanično, SRHC je međuvladina humanitarna neprofitna organizacija. Dobijam sve papire u vezi sa osnivanjem, na ruskom, na srpskom. Domaćin mi s pažnjom komentariše članove, podvlači najznačajnije.
Na čelu SRHC su predstavnici Srbije i Rusije i sve fundamentalno važne odluke oni donose kolegijalno, posle usaglašavanja obeju strana. Zadaci koje obavlja centar određeni su statutom i podrazumevaju sprečavanje i otklanjanje vanrednih situacija, pružanje pomoći nastradalom stanovništvu, obuku srpskih spasilaca i vatrogasaca, ali i „druge zadatke koji ne protivreče ciljevima osnivanja centra“.
Šta li je to? Vlasenko mi objašnjava da to znači da centar učestvuje u humanitarnom radu uz tesnu saradnju sa strukturama UN i NGO -UNHCR, UNDP i drugim. Među prvima su isporučili opremu za centre za smeštaj izbeglica u Preševu, Kanjiži i Šidu. Sarađuju sa Švajcarcima, Italijanima… „Nemojte zaboraviti da smo učestvovali i u čišćenju srpskih teritorija od eksplozivnih predmeta koji su rezultat NATO bombardovanja. Očistili smo 500.000 metara kvadratnih zemljišta, koje je potom korišćeno za potrebe poljoprivrede i dato privrednim objektima. To su isto zadaci koji ne protivreče ciljevima osnivanja centra.“
Ruski ministar Sergej Šojgu rekao je ovim povodom da SRHC već četiri godine radi na razminiranju Srbije, pa je one koji misle da će u Nišu biti vojna baza pozvao da im se priključe u tom poslu.
Glasovi zabrinutosti za ovaj projekat svakako neće utihnuti posle ovih objašnjenja. Toga je svestan i Vlasenko: „Ja nisam vojno lice. Ovde sam došao da radim kao civilno lice po ugovoru. U skladu s ruskim zakonom, u Nišu i ne može biti naših vojnih lica“, naglašava.
Nedavno je rekao da ne želi zbog celokupnog zamešateljstva oko centra da kritikuje državu Srbiju, komentariše izjave Vučića i gata hoće li crno na belo u konačnom obliku sačekati Dmitrija Medvedeva ili ne.
Vučić, navodno, već tri godine odbija da potpiše taj sporazum uprkos pozivima, apelima i „pritiscima da to učini“. Bar tako srpski i svetski mediji izveštavaju i podsećaju da je, odgovarajući na pitanja o rastućem uticaju Rusije u Evropi, američki državni sekretar Džon Keri podvukao da se čitav niz evropskih zemalja nalazi na liniji vatre u odnosima Rusije i SAD.
„Naravno da srpsko rukovodstvo treba da radi u skladu sa interesima svog naroda. Nama je zbog nečega ipak bitno da se potpiše dogovor s centrom. Ruska strana, na primer, kupuje kamione za gašenje požara (2015. kupljeno 20). U cenu svakog od tih kamiona uračunat je i porez. Da je tada ovaj sporazum postojao, Rusija je za ta sredstva mogla Srbiji da pokloni 25 kamiona. Isto to se odnosi na svu našu opremu koju smo ovde dodelili: agregate, ‘nive’, spasilačku tehniku… Na svu tehniku plaćamo porez“, primećuje Vlasenko.
Konačna odluka o tome da li će taj sporazum biti potpisan sačekaće novu Vučićevu vladu, na šta je u razgovoru s Putinom ukazao i predsednik Srbije. Kad je potpisao Zakon o potvrđivanju sporazuma između Srbije i NATO, izjavio je da bi sporazum s Rusijom, u kojem su predviđene sve iste obaveze i prava za SRHC, kao što to Srbija ima i s predstavnicama Alijanse koji se nađu na njenoj teritoriji, „predstavljao dobar balans kojim bi praktično bila potvrđena vojna neutralnost Srbije“.
S druge strane, kritika EU i Vašingtona zbog njihovih pozicija na Balkanu, zabrinutost zbog događaja u Makedoniji, „poziva na stvaranje velike Albanije“, ključne su poruke šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova i čelnika u Beogradu. Odnosi Srbije i Rusije ocenjuju se kao „stabilni, prijateljski i bratski“, uz najavu unapređenja saradnje, bez obzira na to što nekom to ide na živce.
Da li „unapređenje odnosa“ podrazumeva ipak crno na belo, pitam Vlasenka. Zamenik direktora Srpsko-ruskog humanitarnog centra (SRHC) vadi mi iz fioke pismo koje je upravo zgotivio za Jelenu Milić iz Centra za evroatlantske studije. „Evo, pogledajte šta sam napisao. Za informaciju gospođe Milić -postojeći aprilski sporazum (25. 4. 2012) o osnivanju centra već je odredio pravni status SRHC kao ekvivalentni statusu administrativno-tehničkog osoblja Ambasade Ruske Federacije u Srbiji u skladu s Bečkom konvencijom od 18. aprila 1961. godine. To stoji u članu sedam.“
Da li je on moguć? Može li se i dalje govoriti o još jednom u nizu pokušaja balansiranja između Vašingtona i EU, s jedne strane, i Rusije, s druge strane? Humanitarni centar, koji se nalazi u Nišu u deset godina staroj poslovnoj zgradi kompanije „Pakom“, koja je nekada trgovala kompjuterima, prvi će dobiti odgovor. A onda i stanovnici Srbije. Mnoge stvari biće jasnije.
Treba na kraju reći da zasad zaista nigde nije potvrđeno da u SRHC postoje neke vojne delatnosti. Srbija je potpisala sporazum o učešću u Mehanizmu civilne zaštite EU, a u tom paketu idu i „sumnjive“ Nišlije. Sve bi, dakle, moglo lepo da se završi. Ali, uvek postoji neko ali… I nije lako biti u Vučićevoj koži. Kroz lupu ga gledaju i Amerikanci i Evropejci i Rusi jer Balkan je samo kusur u podeli sveta. Treba znati učiniti ga što nevidljivijim. U to ime valja još jednom proučiti Sun Cua.
Izvor: newsweek.rs
