Sigurno vam se nekada desilo da nešto izgubite. Niko vam ništa nije ukrao, jednostavno ste negde nešto ostavili, zaboravili, pa ostali bez toga. Bez novca, dokumenata, možda telefona koji su nam stalno u rukama, pa i ne razmišljamo gde ih spuštamo.

Sponsored links:

Ili vam je prosto ispalo iz džepa. Dok ste tražili slušalice, uvlačili, izvlačili ruku iz džepa, ponešto i ispadne.

Tada smo svi očajni jer smo ostali bez novca, pa dokumenti koje moramo da vadimo ponovo, sva peripetija sa šalterima i gubljenjem vremena, brojevi telefona koje imamo memorisane, a retko koji znamo napamet…

Možda ste kao Beograđanin Vladimir Skočajić, kome se desilo slično. On sam za sebe kaže da je “muva bez glave”.

REKLAME: OSTATAK ČLANKA U NASTAVKU

– To znači da nekad posolim kafu, da satima tražim naočare koje su mi na glavi, da ličnu kartu zaboravljam na trafici, da gubim upaljače, novčanike, dokumenta… Trudim se, pravim podsetnike, vezujem čvorove, trpam stvari u duboke džepove, ali mrka kapa.

Nekad se desi da spojim duže vreme bez ijednog gafa, ali sve mi se čini da je to više sticaj okolnosti nego bilo šta drugo – napisao je u svom postu na Fejsbuku.

Tako se “muva bez glave” jednog dana vraćala iz grada.

REKLAME: OSTATAK ČLANKA U NASTAVKU

– Ušao sam u poluprazan autobus 26, seo do prozora i pustio muziku. Sa sobom sam imao ključeve od stana, mobilni, cigare, upaljač, mp3 plejer, slušalice i koverat na kom je pisalo Vladimir Skočajić Skoča i u kom je bilo 6.000 dinara.

Nisam imao nikakvu torbicu, sve mi je stajalo po džepovima i rukama. Koverat je bio presavijen u džepu košulje – navodi Vladimir.

REKLAME: OSTATAK ČLANKA U NASTAVKU

Tek kada je izašao na svojoj stanici, primetio je da mu nedostaje koverat. Proverio je sve džepove, ali ništa. U džepu košulje je bio samo mp3 plejer, upaljač i sitnina. Nema šanse, smatra Vladimir, da mu je neko ukrao koverat, jer mu je džep košulje praktično pred nosem.

Onda mu je sinulo, menjao je pesme na plejeru i nekoliko puta je plejer vadio i vraćao u isti džep. Sigurno ga je nekako izvukao i ispao je dok je gledao kroz prozor autobusa.

– Seo sam u prvu sledeću 26-icu i otišao tri stanice do početne. Tamo je bio parkiran bus kojim sam se vratio iz grada. Otišao sam do mesta na kom sam sedeo. Nije bilo ničeg, naravno. Opsovao sam sebe glasno. I otišao smoren kući – piše Vladimir.

Samo nekoliko minuta kasnije, u inboks na Fejsbuku Vladimiru stiže poruka: “Druže, mislim da imam nešto tvoje. Nazovi me” i telefonski broj.

Profil nekog momka. Vladimir Skočajić ga ne poznaje, ne zna ko je, nije mu na listi prijatelja. Rekao mu je da je u koverti 6.000 dinara i da je kod njega, da ne brine.

– Sutradan smo se našli u gradu, čovek mi vratio lovu. Ponudio sam da mu dam neku kintu, samo je odmahnuo rukom i rekao “Taman posla”.

Rekoh mu da me je baš ganuo, a on je slegao ramenima i kazao: “Uradio sam samo ono što bih očekivao da neko drugi uradi ako bi našao koverat sa mojim imenom”. Čvrsto sam mu stisnuo ruku i zahvalio se do neba.

– Iako nisam baš neki ljubitelj ljudi, jasno mi je da nisu baš svi smarači. Znam da još ima onih koji ne misle da su moral i empatija države u Aziji. Ali isto tako znam da su u manjini, pa moram priznati kako nisam očekivao da u pomenutoj situaciji svemir spoji baš takvo retko biće sa mnom.

Ispostavilo se da sam imao više sreće nego što sam težak. I to bukvalno. Još uvek sam pod utiskom i još uvek imam širok osmeh kada pomislim na celu ovu priču.

Čovek se zove Đurađ Savović.

– Koristim i ovu priliku da mu se zahvalim što me je podsetio da je još uvek moguće potpuno random naleteti na Čoveka sa velikim Č. A ja odoh da naglas čitam lekciju “kako prestati da budeš muva bez glave” – kaže Vladimir Skočajić.

(Izvor: Telegraf.rs)