Postoje „mrsne slave“ i „posne slave“…
Istina je da slave nisu ni mrsne ni posne, nego dani u koje one padnu mogu biti mrsni ili posni. Zavisno od toga u kakav dan slava pada, takva se slavska trpeza priprema. Na primer, ako jedne godine Đurđevdan padne u četvrtak, priprema se mrsna trpeza, jer je četvrtak mrsan dan.
Ako sledeće godine padne u sredu, priprema se posna trpeza, jer je sreda posni dan. Neke slave uvek padaju u vreme jednog od četiri velika posta, pa se svake godine priprema posna trpeza. Primer takve slave je Nikoljdan, koji uvek pada u vreme velikog Božićnog posta.
Slavsko žito se ne sprema za „žive svece“…
Istina je da su svi sveci živi, jer u Bogu niko ne može biti mrtav – Bog je Bog živih, a ne mrtvih. Pogrešna praksa je verovatno nastala usled činjenice da se žito sprema i za parastose upokojenim bližnjima. U oba slučaja, žito predstavlja žrtvu Bogu, i simvolizuje Pravoslavnu veru u opšte Vaskrsenje.
Ta žrtva se prinosi Bogu u ime onog svetitelja ili upokojenog čije se ime spominje tog dana, ili tog parastosa. Da li je reč o svetitelju koji je živeo, pa se upokojio, ili nikada nije prošao kroz biološku smrt, poput Arhanđela Mihaila ili Svetog Ilije, na primer, ne pravi nikakvu razliku u pogledu žrtava koje se prinose Bogu (slavski kolač, žito i vino). Nažalost, usprkos upozorenja Crkve na ovakvu pogrešnu praksu, mnogi i dalje nastavljaju po svome jer su „tako radili i očevi i dedovi”.
Klanjanje je muhamedanski običaj, klečanje je rimokatolički običaj…
Istina je da su muhamedanci upravo od Hrišćana usvojili praksu klanjanja Bogu, dotičući čelom zemlju. I to onih Hrišćana koji su živeli u onoj sredini u kojoj se muhamedanstvo i pojavilo u 7. veku – od Pravoslavnih Hrišćana Bliskog Istoka. Crkva je uvela pravilo (kanon XX, Prvog vaseljenskog sabora) da se na nedeljnim Liturgijama, kao i na svim Liturgijama između Vaskrsa i Pedesetnice (Duhova), obavezno stoji.
A to Crkveno pravilo je uvedeno zbog uobičajene prakse Pravoslavnih da svoju odanost i ljubav prema Bogu izraze klečanjem i klanjanjem (veliki poklon, velika metanija). Ova zabluda mnogih Pravoslavnih se pojavila usled žalosne činjenice da nisu nikada bili u crkvi sem nedeljom (kad se ne kleči i ne klanja), a i to često samo dva puta godišnje (na Vaskrs i Božić), pa nisu ni imali priliku da se upoznaju sa svim oblicima izražavanja Pravoslavne duhovnosti.
Nije potrebno postiti jer greh ne ulazi na usta, nego izlazi iz usta…
Istina je da greh ne ulazi na usta, ali ne smemo zloupotrebiti taj citat iz Svetog Pisma kao izgovor za svoju nespremnost i odsustvo volje da se borimo protiv uživanja u hrani. Svrha i cilj posta je borba protiv greha, a ona uključuje borbu protiv telesnih želja. Telesne želje se, opet, najlakše suzbijaju uzimanjem posne hrane, što svedoči 2000 godina duga tradicija Crkve.
Odricanje od stomakougađanja ima dvojako dejstvo: 1. to je naša žrtva Bogu; 2. to je sredstvo za gašenje telesnih strasti. Zato se i kaže da je post jedno od dva krila koja čoveka uzdižu ka Bogu (drugo krilo je molitva). Ne zaboravimo da je Adamov pad u greh izazvan kršenjem zapovesti o postu: „Ne jedi…” Ako kršimo Crkvenu zapovest o postu: „Ne jedi…”, na isti način smo izloženi padu kao što je to bio i Adam.
Ne postim jer sam jednom video sveštenika kako u sred posta jede pečenje…
Istina je da su svi ljudi grešni, pa i sveštenici. Čak ako smo se lično uverili da neki od njih ne poštuju Crkvene zapovesti o postu, to nas još uvek ne oslobađa lične odgovornosti za nepoštovanje Crkvenih zapovesti. Nije li i Adam nakon prekršene zapovesti o postu, pokušao da svali krivicu na Evu rekavši: „..ona mi dade sa drveta, te jedoh” (1 Moj 3,12)?
Znamo da Bog nije prihvatio takvo objašnjenje, jer svako od nas ima slobodu izbora – da li će krenuti pogrešnim ili pravim putem. Krenuti pogrešnim putem povodeći se za drugim ljudima, koristeći ih kao izgovor za svoje pogreške, pogubno je.
