Da bi se pričestili, treba da se pripremimo. I telesno i duhovno. Mnogi misle, dovoljno je postiti nedelju dana, i pričestiti se. Za sjedinjenje sa Gospodom kroz Sveto Pričešće treba mnogo više. Telesni post je neophodan kao najbolje sredstvo da barem u tim danima posta i duša naša „posti“.
Moramo se uzdržavati svakoga greha i svakoga zla u mislima, rečima i delima, a zatim se iskreno pokajati za učinjene grehe i ispovediti se. Bez ove duhovne pripreme, na osnovu telesnog posta od „nedelju dana“, (ili bilo koliko) niko ne bi trebao da pristupa Svetom Pričešću.
A kada se pričešćivati? Ni najumniji Hrišdanin ne može sam sebi da propiše tipik (pravilo) kada i koliko često treba da se pričešćuje. Bez duhovnika, duhovnog oca, nije mogude bezbedno proći put spasenja i stidi naznačenju – sjedinjenju s Bogom ili oboženju.
Pošto čovek može imati samo jednog telesnog oca, tako može imati i samo jednog duhovnog oca kome de se poveriti i predati na duhovno staranje i rukovođenje. Bez njega ni jedan duhovni (čak ni životni) problem ne možemo i ne smemo rešavati. Ako postoji zdrav duhovni odnos između duhovnog oca i duhovnog čeda, onda je duhovnik taj (i jedino on) koji je vlastan i nadležan da proceni prema našem duhovnom stanju, revnosti i trudu, kada i kako često možemo i smemo da se pričešćujemo, kao i to kako smo dužni za Pričešće da se pripremimo, bilo u postu ili van posta.
A kako nadi duhovnog oca, i ko to može da bude? Duhovnik može da bude iskusan i revnosan sveštenik ili monah. Isto kao kada u telesnoj bolesti tražimo pravog lekara, specijalistu za našu bolest, pa se raspitujemo kod rođaka i prijatelja za najboljeg, tako je i sa pronalaženjem duhovnika. Raspitajmo se kod onih koji su iskusniji od nas u duhovnom životu, i procenimo, kada stupimo u odnos sa nekim od preporučenih, da li takav može da nam bude vođa ka Carstvu Nebesku.
A kada izaberemo duhovnika onda treba da ispunimo tri stvari: 1. Moramo imati puno poverenje u njega. 2. Moramo biti otvoreni i iskreni prema njemu. 3. Moramo imati punu i apsolutnu poslušnost prema nje-mu.
Stoga, u velikoj su zabludi i hode klizavim putem svi oni koji na osnovu jednog razgovora, ili predavanja „da se treba što češće pričešćivati“ i da je to ispravno „po Svetim Ocima“ itd., uzimaju slobodu da sami sebi određuju rokove pričešćivanja, da se ugledaju na druge, pa masovno idu na Pričešće „svake nedelje“ (ili čak svake Liturgije), nezavisno od pripreme za tu najsvetiju Tajnu, na smetnje koje eventualno kod njega postoje za Sveto Pričešće.
Takvi sami hode putem spasenja, bez vođe i bez duhovnika, te ranije ili kasnije, padaju u raznovrsne zablude ili prelesti (kako se to stručno naziva), jer im Sveto Pričešće ne biva „na isceljenje duše i tela“, nego „na sud i na osudu“.
