Mnogi imaju predrasude prema ljudima koji su odlučili da smanje svoju kilažu pomoću operacije. Međutim, možda ne bi smo trebali imati nikakvo loše mišljenje o ljudima koji se odluče za operaciju. Mi vam ovde prenosimo ispovest jedne devojke koja je svoj život drastično promenila operacijom ni nikada se ne bi vratila na “staro”.

Sponsored links:

– Не сећам се времена када се нисам осећала дебелом. Када сам у раном тинејџерском периоду почела да добијам мало више на килажи, осећала сам се буцмасто. Сећам се да сам пар пута чула маму како каже да се боји да ћу добити анорекцију. Нисам ни знала шта је то, једноставно нисам. Осећала сам се дебело много пре него што сам заиста постала дебела. Почињала сам и прекидала дијете од својих раних тинејџерских дана, па све до касних тридесетих. Ништа није успевало и била сам дубоко несрећна – почиње своју исповест Џил Мед, за “Гардијан”.

– Нисам имала дечка до својих двадесетих. Онда сам, у својој 30. години, упознала свог сада већ бившег мужа преко интернета. Венчали смо се 2008. године, а када смо се раставили, 2013. године, изгубила сам контролу и живела на брзој храни током лета. Одувек су ме емоције водиле и то је све изгледало као један зачарани круг. Била сам несрећна јер сам била дебела, јела сам јер сам била несрећна, а онда сам имала прекомерну килажу јер сам јела.

Тада сам донела одлуку да спасим свој живот. Отишла сам свом лекару и, као и увек, питали су ме о тежини јер, са 162кг била сам ужасно гојазна. Овог пута, лекар ми је предложио операцију за губитак тежине.

REKLAME: OSTATAK ČLANKA U NASTAVKU

Никада нисам била у болници због нечег озбиљнијег од поломљене кости, никада нисам ноћила у болници, нити сам имала операцију. Због моје тежине постојали су озбиљни ризици од компликација при операцији и мала, али реална могућност да умрем на операционом столу. Сећам се да сам се, док сам ишла на посао, заустављала и стајала у месту при помисли на то.

Али, док сам ходала улицом, била сам у агонији коју никад ни са ким нисам поделила, мада мислим да су сви знали. Заправо, нисам могла да ходам дуже од једног минута, а да не осетим бол. Леђа би ме заболела, а потколеница ми је горела од напрезања. Знала сам да морам нешто да учиним.

Дакле, у децембру 2013, отишла сам у болницу како бих оперисала желудачни рукав. То је операција при којој се сече велики део стомака, тако да после можете јести само мале порције хране док не постанете “препуни”. Операција је трајала 4 сата и након тога морали су да ме буде сваких неколико сати и да ме терају да ходам ходником горе-доле због ризика од тромбозе вена. Имала сам период опоравка месец дана пре него што сам могла да се вратим на посао.

REKLAME: OSTATAK ČLANKA U NASTAVKU

Људи имају чудна размишљања када је ова врста операције у питању, често мисле да је то некаква превара. Неки су мислили како сам потрошила огроман новац, иако сам, вероватно, спасила читаво богатство које бих потрошила у лечењу компликација које би сигурно настале због моје гојазности.Често су ме третирали као неуспешну особу док сам била дебела, упркос мом успешном животу и послу. Сада хвале мој губитак килограма када ме виде, али се често разочарају када схвате да то нисам постигла снагом воље.

Ипак, операција је била само почетак. Сама операција не гарантује успех, морате даље да се посветите свом мршављењу и непрестано радите на томе. Тај почетак је управо оно што ми је требало.

Месец дана након операције ходала сам 30 минута или чак и више, без болова. Сада идем пешке где год могу, трудећи се да направим барем 10.000 корака дневно.Стомак је мишић тако да се, временом, растеже до нормалне величине. Сада могу да једем стандардне порције хране (мада ништа слично ономе што сам некада јела). Још увек нисам достигла своју идеалну тежину и придружила сам се удружењу за мршављење како бих постигла свој циљ (а то је да будем 16кг лакша него што сам сада).

REKLAME: OSTATAK ČLANKA U NASTAVKU

Некада сам била величина 30, а сада сам 14; раније сам мрзела куповину, док је сада волим. Осећај да постоји избор за мене никада раније није био овако диван. Некада сам избегавала да се шетам са другима јер сам морала да скривам бол који сам осећала, а сада се редовно шетам по мочварама у близини своје куће километрима, са породицом и пријатељима. Док сам некада кући ишла сама, сада је мој живот често пун дружења и забаве. Имам самопоуздање које никада нисам осећала. Знам ствари о себи које су биле скривене под слојевима масти и несигурности. Свиђа ми се и то што моје лице сада има углове, чак учим и да волим себе. Тешко је и не знам да ли ћу се осећати потпуно смирено чак и када постигнем губитак који желим, али више не мрзим себе и то је снажан осећај – закључује Џил.