Čini se da se pravoslavni vernici, ali i građani Srbije uopšte, prilično dvoume oko doniranja organa. Ovu tvrdnju potkrepili smo činjenicom da tek nešto više od 100 hiljada građana Srbije ima donatorsku karticu. Ono, međutim, što možda teši je to da nije neophodno da imate donatorsku karticu da bi u slučaju vaše smrti organi bili donirani, kažu stručnjaci.

Sponsored links:

Prema rečima pukovnika dr Đoka Maksića koordinatora za transplantaciju organa na Vojnomedicinskoj akademiji potrebna je samo saglasnost porodice koja mora da posvedoči da ste ranije pričali na tu temu i da biste se, da možete, složili sa tim. Ali isto tako, saznajemo, porodica može i da stopira doniranje vaših organa čak iako vi posedujete donatorsku karticu.

Dr Maksić je podsetio na zakon o pretpostavljenom pristanku doniranja, prema kome bi svi građani bili potencijalni davaoci, ali i primaoci organa. Očekuje se da taj zakon stupi na snagu do kraja godine. Među razlozima za nedoniranje organa, koji uključuju sujeverje i različite teorije zavere, našlo se i mišljenje da se religija kojoj pripadamo protivi tome! Episkop bački G. Irinej je u tekstu „O transplantaciji“, uspeo da razjasni brojne nedoumice koje građani imaju.

On kaže da u ukupnom društvenom i naučnom dijalogu o izazovima ove vrste neizostavno treba saslušati, i praktično uvažiti, i religijske stavove – u našoj zemlji, kao i drugde u Evropi, prvenstveno hrišćanske. Episkop Irinej kaže da pitanje transplantacije ljudskih organa na isti način posmatraju i vrednuju Pravoslavna i Rimokatolička Crkva, kao i tradicionalne Crkve Reformacije, a sa njima se u potpunosti podudaraju i gledišta judaizma i islama.

Za verujuće ljude polazna tačka u sagledavanju tema vezanih za transplantaciju je neprikosnovena vrednost, sloboda i dostojanstvo ljudske ličnosti i svetinja života kao neopozivog dara Božje ljubavi. To znači da je transplantacija nekog organa sa jednog čoveka na drugog ne samo dozvoljena nego i zaslužuje svaku pohvalu sa stanovišta hrišćanskog morala ukoliko ispunjava sledeće uslove:

– i primalac i davalac postupaju slobodno i dobrovoljno.
– davalac je nadahnut i podstaknut isključivo ljubavlju prema bližnjem, za kojega dobijeni organ znači zdravstvenu pomoć, a često i opstanak u životu.

– sledstveno, nedopustiva je bilo kakva manipulacija, prinuda, trgovina ljudskim organima, iskorišćavanje ljudskog siromaštva za kupovinu organa zdravih ljudi, pa i dece, kloniranje u cilju proizvodnje i skladištenja rezervnih organa i sve što je nalik ovome.

loading...

– presađivanjem organa ne sme biti ugrožen život njegovog davaoca, a ni njegovo opšte zdravstveno stanje ne sme se pritom toliko oštetiti da on ustvari postane samo nova žrtva, umesto onoga kome je iskreno hteo da pomogne.

– u izuzetnim slučajevima važi reč Hristova da nema veće ljubavi od one kad neko žrtvuje i sopstveni život za bližnjega svoga.
– transplantacija ne sme biti takva da menja, unižava ili ugrožava biološki ili duhovni identitet primaoca, odnosno njegov identitet kao pripadnika ljudske vrste ili kao ličnosti.

Tu, međutim, ne sme važiti pravilo: tvoja smrt jeste moj život ili obrnuto. Ne može jedan čovek dati srce drugom, darujući život njemu, a oduzimajući ga sebi. Zato se srce – pa i drugi vitalno važni organi – presađuje samo ex cadavere, sa mrtvog čoveka (leša). Ali tu se često javlja dilema: kada je čovek definitivno mrtav telom? Tradicionalna definicija telesne smrti glasila je da je to stanje koje nastaje kada je čoveku potpuno i bespovratno prestao rad srca i disanje („kardio-respiratorna smrt“). Današnja medicina uglavnom prihvata gledište da je to stanje kad nastane kompletna neaktivnost ili nepovratna degeneracija mozga („moždana smrt“). Ovde se rađa etička dilema.

Po hrišćanskoj, biblijskoj antropologiji, smrt znači odvajanje duše od tela (vidi Ps. 145, 4 i Luk. 12, 20). Iz toga bi sledilo da život, ma koliko „visio o koncu“, postoji sve dotle dok se ostvaruje delatnost organizma. Ali ne bi sledilo da veštačko, mehaničko produžavanje rada samo pojedinih organa (život ili, pre, produženo umiranje „na aparatima“) znači neko osobito dobročinstvo za čoveka. Čovek, kao bogoliko biće, ima pravo na život dostojan čoveka. Ali on zaslužuje i smrt dostojnu čoveka – hrišćanski kraj života, nepostidan i miran, u izmirenosti sa Bogom, drugima i sobom, u ljubavi. Zato ni srce umrloga – ako je stvarno već umro – ne možemo presaditi u telo živoga ako nema sigurnog dokaza da je pokojnik to za života hteo.

– Ako je zaista hteo, to je onda posmrtni izraz ljubavi, posmrtno dobročinstvo – zaključuje se u tekstu episkopa Irineja.

Kao dokaz da se crkva slaže sa donacijom organa možemo da upotrebimo znanje da je šabački vladika Lavrentije pre nešto više od pet godina uzeo donatorsku karticu i svojim činom dao primer drugima.

Sponsored links:

(Izvor: Telegraf.rs)

loading...